Mitovi i činjenice

Uvod

Cilj ovih razmatranja je pomoć lokalnim zajednicama u izgradnji struktura civilnog društva i stvaranju društvene svesti o jačanju lokalne bezbednosti. Kako bismo istakli najvažnije izazove za one koji žele da sprovedu policiju u zajednici (PuZ) u lokalnoj zajednici, izabrali smo metodu postavljanja jednostavnih pitanja koja se mogu čuti u praksi ili koja su formulisana u okviru istraživanja širom sveta. Nastojimo da prilagodimo odgovore na ova pitanja realnostima zemalja Balkana u kojima smo sprovodili ova istraživanja. Iako sprovođenje PuZ zahteva reformu CELOKUPNE policije u zemlji, naša analiza je ograničena isključivo na nivo lokalnih zajednica (selo, zajednica, četvrt, itd.) Ipak, prilagođavanje naših uputstava neponovljivim, specifičnim uslovima određenih zajednica zavisi od lokalnog lidera (lokalni lideri). Oni na ovom veb-sajtu mogu pronaći dodatne informacije o tome kako, npr. iskoristiti najbolje prakse koje su se pokazale korisnima na drugim mestima ili o tome kako se poneti ukoliko se specifični problemi dese u datoj zajednici.

Fundamentalne sumnje

Rad policije u zajednici se može definisati na razne načine. Posledica ove notorne neodređenosti za onoga ko praktikuje PuZ leži, pre svega, u tome koliko je teško utvrditi šta kvalitetna realizacija ove strategije podrazumeva. Ovaj problem ilustruju sledeći iskazi:

• „[policija u zajednici] je do sada bila frustrirajuća kombinacija euforije, dobrih namera i nekolicine najboljih praksi. (…) Akademska literatura je prihvatila zagovaranje PuZ u ime reformi, prevencije i demokratizacije. Posledično, iako postoje kritike i rezervisanost, literatura je puna nekritičkih podsticaja, opštih konceptualnih smernica i oskudnih evaluacija” (Forcese 2006: 315).
• „(…) policija u zajednici se, poput kameleona, može transformisati u šta god požele oni koji je sprovode” (Ellison & Pino 2012: 71).
• „Način na koji se koncept policije u zajednici pojavio tokom 1980-ih je isti često predstavljao kao deo relativno polarizovane debate koja je suprotstavljala dobru stvar — policiju integrisanu u zajednicu kojoj je odgovorna — sa lošom stvari („robokap” pod centralnom upravom)”(Emsley 2007: 236).

Debata o primerima efikasne realizacije rada policije u zajednici liči na debatu o Jetiju, o kome su svi čuli, ali koga niko nije video.

Ako, uprkos takvim kritičkim mišljenjima, prihvatimo policiju u zajednici, pojavljuje se drugi izazov. Slaganje oko razumevanja ove strategije se obično završi fazom opštih izjava i bazičnih argumenata za to zašto je policija u zajednici dobra. Postoje neki kritički radovi u vezi sa implementacijom PuZ koje zastupaju ljudi koji imaju hrabrosti da javno priznaju da ne podržavaju ovu strategiju. Protivnici PuZ se mogu podeliti u tri kategorije:

Kao što je već istaknuto, razmatranja koja slede su oblik dijaloga sa onima koji sumnjaju u potrebu implementacije PuZ. Ovaj dijalog se sastoji od postavljanja prostih, zdravorazumskih, ali vrlo bitnih za sprovođenje PuZ pitanja, kao i nastojanja da se na njih da odgovor iz ugla podrške ovom konceptu. Pored brojnih konverzacija sa ljudima koji primenjuju ovu strategiju i rezultate istraživanja, inspiracija za prezentovane argumente je kritički rad Majka Brogdena i Priti Nidžhar (2005).

 Prosta pitanja

Šta je rad policije u zajednici?

Veliki broj odgovora u literaturi na pitanja šta su rad policije usmeren na zajednicu (RPUZ), rad policije zasnovan na zajednici (RPZZ) ili policija i zajednici (PuZ) predstavlja prvu prepreku u preduzimanju aktivnosti. Unošenjem ovih pojmova u polje internet pretraživača ćemo sigurno dobiti lavinu odgovora. Pretpostavimo, za početak, da, uprkos različitim predlozima datim u literaturi, odlučimo da tretiramo RPUZ, RPZZ i PuZ kao sinonime i koristimo uglavnom termin „rad policije usmeren na zajednicu”.

Ako pretpostavimo da je rad policije usmeren na zajednicu zapravo filozofija obavljanja policijskog posla, šanse nalaženja njegovih univerzalnih karakteristika su visoke, jer tražimo „duh” ove strategije, odnosno njene opšte vrednosti i ciljeve. Osnovna ideja PuZ se sastoji od sistematske saradnje policije sa lokalnom zajednicom u cilju zajedničkog rešavanja problema  (konstruktivan pristup rešavanju problema) povezanih sa održavanjem reda i bezbednosti, kao i sa unapređenjem osećaja bezbednosti lokalnog stanovništva. Konačni cilj implementacije PuZ je unapređenje kvaliteta života članova zajednice.

Sa jedne strane, svaki čitalac u bilo kom kraju sveta bi se najverovatnije složio sa ovakvom opštom karakterizacijom PuZ. Sa druge strane, ona može delovati razočaravajuće, jer se sastoji samo od kompleksnih i nejasnih pojmova koji nas ne dovode bliže odgovorima na ova pitanja:

• Šta tačno treba uraditi?
• Zašto treba preduzeti ove aktivnosti?
• U kakvoj vrsti zajednica?
• Kakve se poteškoće mogu očekivati?

U daljim razmatranjima ćemo koristiti definiciju koju su predložile Policijske službe usmerene na zajednicu (Kancelarija za PuZ Ministarstva pravde SAD). Tako pretpostavljamo da PuZ obuhvata tri međusobno povezana elementa:

„[1] Partnerstva sa zajednicom: Saradnička partnerstva između agencije za sprovođenje zakona i individua, odnosno organizacija kojima ona služi u cilju iznalaženja rešenja problema i unapređenja poverenja u policiju.

[2] Organizaciona transformacija: Usklađivanje organizacionog menadžmenta, strukture, osoblja i informacionih sistema u cilju podrške partnerstava sa zajednicom i proaktivnog rešenja problema.

[3] Rešavanje problema: Proces angažovanja u proaktivnom i sistematskom ispitivanju identifikovanih problema u cilju razvoja i evaluacije efektivnih odgovora.” (COPs 2014: 1) 

Čemu uvođenje PuZ kao nove strategije koja služi saradnji policije sa narodom, ako je to sve već jednom ranije bilo urađeno?

PuZ predstavlja blisku saradnju policije sa lokalnom zajednicom. Svaki policajac zna da je saradnja korisna, jer su ljudi dragocen izvor informacija. Informacije koje dolaze od ljudi pomažu u uvećanju stope otkrivanja zločina, što obično predstavlja glavni kriterijum za procenu efikasnosti policije. Problem je u tome što je, u ovom slučaju, „saradnja” ograničena na samo jedan od svojih oblika – prijavljivanje policiji. I zaista, ovaj oblik saradnje između policije i društva je uvek postojao i čak bi se i najtradicionalnije usmeren policajac složio da je neophodno „sarađivati sistematski”, nakon čega bi dodao: „ostatak prepustite nama”.

U tom slučaju, PuZ je metod dobijanja informacija u kome je zajednica važan resurs za policiju. Protivnici PuZ dodaju da je, u pogledu nekih novih pretnji (a naročito terorizma), PuZ, u širem smislu uzevši, prosto bespomoćna. Saradnju policije sa lokalnim zajednicama – uz podršku savremenih metoda komunikacije – treba koristiti za identifikaciju terorista i ekstremista, kao i za ranu prevenciju napada, jer smo svi mi resurs za antiterorističke akcije. Često se ignoriše činjenica da su građani vrlo zainteresovani za to da policija bude odgovornija, kao i da oni sami imaju više kontrole nad time kako ona koristi svoju moć. Ograničavanjem saradnje na informisanje, realizacija PuZ je tek „simbolična” – zahteva novu odgovornost, proaktivno delovanje, demokratizaciju policije, itd.; ona je tada tek izraz neke „policijske mode” i očigledno samo podmiruje potrebe nekih „značajnih partnera” (npr. donatora, međunarodne zajednice, vlasti) ili je neka vrsta alibija za policajce koje njihove starešine pozivaju na odgovornost.

Sprovođenje PuZ ne treba da bude ograničeno na korišćenje građana kao izvora informacija. Ono treba da se sastoji od aktivnog učešća lokalnih zajednica u pružanju bezbednosti. Osnova partnerstva između policije i građana treba da bude jedna vrsta društvenog ugovora koji određuje dužnosti i prava obe strane. Za ispunjenje ovog cilja neophodno je utvrditi:

• U kojim organizacionim formama će se ovo partnerstvo realizovati?
• Kako se građani mogu mobilisati da bi učestvovali?
• Kako se stavovi policajaca mogu promeniti tako da oni više sebe ne percipiraju kao silu koja pruža bezbednost građanima, već da počnu da sebe vide kao službu društva i da prihvataju takvu svoju ulogu?

 Kada prevaziđemo ove poteškoće, dolazimo do drugog ozbiljnog izazova – načelno, očekujemo previše od partnera, odnosno od lokalnih zajednica i policajaca.

Partneri: Kakva zajednica? Kakva policija?

Kakva zajednica?

Policija u zajednici se percipira kao mehanizam koji služi izgradnji (i obnovi) odnosa između lokalne zajednice i policije u cilju lakšeg građenja mirnijih društava. U praksi, sposobnosti i interesovanje građana za preduzimanje zajedničkih aktivnosti u cilju bezbednosti, njihovo poverenje u policiju i sposobnosti pojedinih aktera da komuniciraju su obično precenjena.

U radu Brogdena i Nidžharove, ovi izazovi (nedostaci) se navode u čak pet od devet mitova u vezi sa PuZ kojima s eoni bave (2005: 46–83). Najvažniji su:

• „Mit o zajednici”: Osnova PuZ je organska zajednica koja se može efikasno mobilisati na saradnju sa policijom u cilju sprečavanja kriminala i rešavanja problema.
• „Mit o univerzalnoj relevantnosti policije u zajednici”: PuZ je strategija koja je dovoljno fleksibilna da se koristi u raznim zajednicama, bez obzira na njihove sociološke odlike.
• „Mit javne podrške za PuZ”: Ubeđenje da lokalne studije (ankete itd.) pokazuju da postoji podrška u društvu za ciljeve i metode PuZ.

Mogu se izraziti i neke opšte sumnje u to da društvo očekuje ovakvu vrstu brige od strane policije, što proističe iz osnovnih pretpostavki PuZ.

Iz gore formulisanih primedbi, proizlazi da je za sprovođenje PuZ neophodno ne samo reformisati policiju, već i delovati u lokalnim zajednicama kako bi se prevazišli strahovi građana i ojačalo njihovo poverenje u policiju. Informisanje ljudi o njihovim pravima pred policijom i policijskim službenicima, kao i objašnjavanje da ova prava mogu uspešno koristiti može biti prvi korak ka društvenom aktiviranju građana. Inicijativa za realizaciju PuZ ne mora nužno poteći od policije. I zajednica je ta koja može dati zamajac saradnji. Međutim, u tom slučaju moramo imati na umu barem dve pretnje:

• poteškoću da građanima objasnimo da su oni „ugovarači” i da policija vrši funkciju „pružaoca usluga”;
• rizik da će u interno raznolikoj lokalnoj zajednici biti teško da se podmire zajedničke potrebe svih građana i da se izbegne dominacija jačih grupa (u raznim značenjima ovog pojma) tokom njihove formulacije.

Kakva policija?

Iz opštih pravila strategija PuZ možemo izvući neke osnovne crte koje treba da karakterišu policiju. Policija treba da bude:

• odgovorna;
• otvorena i transparentna;
• vidljiva i pristupačna;
• usmerena na ljude;
• efikasna i efektivna;
• konsultativna i participativna;
• proaktivna;
• preventivna.

 Policijski službenici zaduženi za kontakte sa građanima treba da budu oni koji su u svojim krajevima radili tokom dužeg perioda i konstantno su tamo prisutni, vidljivi i dostupni. Oni treba da se brinu o redovnim i direktnim kontaktima sa građanima. Na ovaj način, policijski službenik postaje neka vrsta lokalnog „ombudsmana” koji pomaže sa kontaktima ka drugim javnim i privatnim institucijama.

Kritičari smatraju da je u PuZ policijski službenik tretiran poput „uniformisanog socijalnog radnika”, da policija postaje „blaga” prema kriminalu i da ima ograničene mogućnosti borbe protiv ozbiljnijeg kriminala. Ova optužba proističe iz fundamentalne sumnje: može li uloga policijskog službenika kao staratelja i pomoćnika u zajednici u praksi biti kombinovana sa sprovođenjem zakona, shvaćenim iz ugla legalizma? Odgovor bi trebalo da je potvrdan, jer je policija uvek sprovodila neizvršne aktivnosti, a strategija PuZ ih samo izlaže i smatra jednom od fundamentalnih (ali ne i jedinom!) odlikom ovih institucija. Štaviše, PuZ naglašava ulogu policije u sprečavanju straha od kriminaliteta.

U ovom kontekstu, Brogden i Nidžharova ukazuju na vrlo važan mit u vezi sa PuZ, a koji je vezan za očekivanja od policije (2005: 76–79):

• „Mit o organizacionoj promeni u PuZ”: Iako tradicionalne forme policijske organizacije nisu u saglasju sa pravilima PuZ, one zapravo ne predstavljaju značajnu prepreku sprovođenju PuZ.

 Šta treba uraditi i na koji način?

Ukoliko ubedimo lokalnu zajednicu i policiju da vredi probati sprovođenje PuZ, nailazimo na drugu vrstu izazova: nedostatak jasnih pravaca delovanja. Posledično, javlja se pitanje: šta se može uraditi i na koji način?

Koncept PuZ konstantno evoluira još od svog nastanka. Pored svog fundamentalnog cilja, odnosno objedinjenog pružanja bezbednosti lokalnoj zajednici, nije moguće naći mnogo postojanih referentnih tačaka u odgovorima na gore postavljena pitanja. Novi specifični ciljevi se konstantno pojavljuju, starima (tj. onima formulisanima davno) se daje drugačije mesto u hijerarhiji značaja ili se njihov uticaj na osnovne ciljeve drugačije sagledava. Izrazit primer takvih promena možemo naći u tendenciji da se sve manje pridaje značajna uloga smanjenju straha od kriminaliteta, kao i u istovremeno čestom iskoraku ka naglašavanju značaja policijskog legitimiteta u društvu i uloge PuZ u prevenciji terorizma.

Pritom, metode sprovođenja PuZ definisane u raznim priručnicima se takođe menjaju pod uticajem korenitih promena u načinu komunikacije policije sa građanima. Značaj pešačkih patrola, nekada smatranih simbolom PuZ, se smanjuje, dok se sve više pažnje posvećuje mogućnostima koje pružaju savremene informaciono-komunikacione tehnologije, a naročito društvene mreže, za povezivanje policije i građana.

Uvod u potragu za metodima delovanja korisnima u sprovođenju PuZ u drugoj deceniji 21. veka nudi četiri rešenja koja se vezuju za policiju u zajednici:

• kontakt u policiji za slučajeve koji nisu hitni,
• timovi za rad policije po susedstvima,
• korišćenje mape kriminaliteta,
• posećivanje konsultacijskih sastanaka (Pala & Balcioğlu 2016: 182). 

Šta je to što radi?

Poteškoća u odgovaranju na ovo pitanje leži u sledećim razlozima:

• U praksi je vrlo teško kombinovati različita pravila PuZ koja pretpostavljaju istovremeno povećanje efikasnosti policije i njenu veću odgovornost.
• Imajući u vidu prihvaćenu fleksibilnost u izboru metoda delovanja prilagođenih lokalnim uslovima, teško je utvrditi kriterijume za procenu realizacije preduzetih aktivnosti i principa ispravne evaluacije. Međutim, bez njih niko neće znati šta je to što radi i zašto, a sumiranje rezultata će se pretvoriti u političke govore, nejasne iskaze zainteresovanih učesnika ili puka nabrajanja, npr. broja balona nabavljenih za sastanak policijskog službenika sa decom iz obdaništa.

Nažalost, evaluacije efikasnosti PuZ su do sada uglavnom bile sprovedene u SAD i bile su zasnovane na korišćenju podataka (odnosno rezultata ranijih srednjoročnih studija) koje još nisu dostupne u Balkanskim zemljama, gde mi sprovodimo svoja istraživanja. Ono što iz toga sledi, odgovor na pitanje „šta je to što radi” koji je dobijen tamo, može biti samo referentna tačka u našim razmatranjima. Oni, pak, ne mogu biti direktno primenjeni u odgovoru na pitanje šta je to što će biti efikasno na Zapadnom Balkanu.

References

Brogden, Mike, and Preeti Nijhar. 2005. Community Policing: National And International Models And Approaches. Routledge: Abingdon.

COPs – Community Oriented Policing Services. 2014. Community Policing Defined. United States Department of Justice, https://ric-zai-inc.com/Publications/cops-p157-pub.pdf.

Ellison, Graham, and Nathan W. Pino. 2012. Globalization, Police Reform, and Development: Doing it the Western Way? New York: Palgrave Macmillan.

Emsley, Clive. 2007. Community Policing/Policing and Communities: Some Historical Perspectives. Policing 1(2): 235–243.

Forcese, Dennis P. 2006. Review of  the book Community policing: National and International Models and Approches by Mike Brogden and Preeti Nijhar (2005), Canadian Journal of Criminology and Criminal Justice 48(2): 315.

Pala, Erkan, and Ercan Balcioğlu. 2016. Community policing in England, Wales, and European Union: past, present and future. Ankara Avrupa Çalışmaları Dergisi 1: 173–199.